Open Book
О ПУШКИНУ У ЧАСОПИСУ „РУСКИ АРХИВ“
О часопису
Руски архив : часопис за политику, културу и привреду Русије излазио је од маја 1928. до јануара/марта 1937. године[ Бр. 40-42. Троброј у част стогодишњици смти А. С. Пушкина. ]. Часопис је уређивао анонимни одбор, а као главни уредник 42 броја, колико је укупно бројева Руског архива изашло током десет година постојања, потписан је проф. др Павле Стевановић. Часопис је излазио у Београду у виду двоброја шест пута годишње, у целини на српском језику, ћирилично и латинично, по чему се и разликовао од других руских емигрантских часописа.
Периодичност излажења
Год. I, бр. 1–4 (1928/1929)
Год. II, бр. 5/6+7–9+10/11 (1929/1930)
Год. III, бр. 12–13+14/15 (1931)
Год. IV, бр. 16+17–20+21 (1932)
Год. V, бр. 22/23–24/25 (1933)
Год. VI, бр. 26/27–28/29 (1934)
Год. VII, бр. 30/31–34/35 (1935)
Год. VIII, бр. 36/37–38/39 (1936)
Год. IX 40/42 (1937), посвећено А. С. Пушкину
Издавач је био руска емигрантска организација „Земгор“ и преко којег се вршила претплата за часопис.
Земгор, удружење одборника руских обласних и градских самоуправа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, основан је 1924. године у Београду са задатком да „пружи помоћ руским емигрантима односно да ради на побољшању услова њиховог материјалног живота“. Председник Земгора био је Фјодор Махин.
Назначени су и циљеви „Руског архива“:
„Покушати показати и приказати праву Русију у целокупном сјају славе њеног генија, покушати пронаћи путоказе њеног развитка, покушати дати појам о њеној огромној стваралачкој снази, проучити њене историјске путеве, пронаћи под пролазним непролазно – зар то не значи у исто време приближити страног читаоца Русији, руском народу? Зар то не значи помоћи му у разумевању Русије, с тим, да кад је буде разумео, он ће је и заволети?
О првом броју „Руског архива“ извештава „Летопис Матице Српске“ кроз текст Ивана В. Суботића: „Свеска која је пред нама износи 194 стране и представља низ врло озбиљних политичких, економских, научних, уметничких и других монографија... “.
Министар просвете одлуком бр. 4164 од 12. фебруара 1928. одобрава да се часопис набавља за све „школске и наставничке књижнице“, да би од следећег броја (бр. 4 из 1929. године) био допуњен наредбом министра вера да „сва Оделења Министарства препоруче својим подручним школама ‘Руски архив’ како би се ђаци по школама што више упознали са братском Русијом, те тиме дошли до темељите љубави нашег народа према Русији.“
Стваралачки опус Александра Сергејевича Пушкина, као тема, често је био присутан у „Руском архиву“ да би 1937. поводом стогодишњице смрти великог писца истом посвећен троброј (40-42).
Први ауторски рад у овом троброју посвећеном Пушкину, из пера је Алексеја М. Ремизова који је у то време живео свој емигрантски живот у Паризу[ (Алексеј Михајлович Ремизов, руски књижевник, Москва, 6. VII. 1877 – Париз, 26. XI. 1957) ], пише:
I
ПУШКИНОВ ДАР (стр. 5-11.)
I.С Пушкином почињу моји први утисци из уметности речи. Иако већ знам, али још не читам, него само слушам...
II.Писати стихове - то још није све... Песник произилази од „поезије“: с поезијом се рађа, и не постоји нека песничка наука, која може човека направити песником...
III.У оно доба кад још нисам читао, него слушао, наднесен над драгим цртањем, чуо сам Капетанову кћер. Читајући плакали су-мотив који се понавља „збогом“! – плакала је старица дадиља и мој брат, музикално расположен, а мене је занимало шта ће бити даље?...
Даље, Ремизов пише о шест Пушкинових снова... улази у кратку тему Пушкинове иконографије и пише:
На насловној страни је репродукција познате слике Пушкинове-дело Кипренског (Орест Адамович Кипренски, 24. март 1782., Русија- 17. октобар 1836. Рим, водећи руски портретиста у доба романтизма. Његово најпознатије дело је вероватно његов портрет Александра Пушкина, што је навело песника да примети да ми „огледало ласка“- Википедија енглески) коју смо донели на корицама ове свеске „Руског Архива“ , доносимо још репродукцију веома мало познате и ретке слике Пушкинове-рад сликара И. Лињова.[ (Ива́н Ло́ггинович Линёв-1777 — 26 ноновембра (8 децембра) 1841 или раније-, руски војник, земљопоседник и кућевласник. Вероватно уметник аматер, аутор последњег животног портрета песника Александра Сергејевича Пушкина-1777 — 26 ноновембра). ]
Лињов је приказао Пушкина према сведочанствима савременика и мишљењу најбољих познавалаца Пушкинове иконографије, сасвим онаквог какав је он био 1836. године, последње године живота. На слици се нарочито запажа тужни израз песниковог лица. То је Пушкин који је почео да стари под теретом тешких напора и горких разочарења у свом интимном и јавном животу...
Ремизов завршава осам страна текста реченицом:
„...Глас подигнут у руској књижевности генијем Пушкина јесте глас самог живота с његовом многобројном тајном, која се прелива час тугом, час светлошћу“.
Марина Цветајева[ (Марина Ивановна Цветајева руска и совјетска лирска песникиња и писац. Бавила се темама женске сексуалности и емоција. Рођена 8. октобар 1892., Moсквa, Русија. Умрла 31. август 1941., Јелабуга, Русија ).]
„МОЈ ПУШКИН“ (на стр.-12-43)
Своје писање започиње „тајном црвене собе“ која ју асоцира на све собе које су добростојеће руске породице имале, и у соби слика „Двобој“:
„...Снег, црно шибље дрвећа, два црна човека воде трећег, држећи га испод мишке, према саоницама – а још један окренут леђима, одлази. Онај кога воде, то је Пушкин, онај што одлази – Дантес...“
Поред теме двобој, Марина сама са собом води расправу о Пушкиновом споменику у Москви... рад академског вајара Опекушина[ (Опекушин, Александр Михайлович 1838-1923). ].
Марина је у „Руском Архиву“ троброју страсно и неуморно на тридесетак страна речима сликала Пушкина са намером да свака исказана реч буде поезија.
Константин Феђин руски књижевник[ (Саратов, 24. II. 1892 – Москва, 15. VII. 1977).]
„О ПУШКИНУ (стр. 44-54.)
Пре сто година погинуо је Пушкин...
Глас о песниковој смрти шири се брзо по читавом граду. Жуковски пише да је „разуме се преко 10.000 лица долазило да види“ мртвога Пушкина.
Други један сведок тврди да је „за један дан дошло 32.000 лица да се поклоне његовом одру“.
Трећи пише да је „од Пушкинове смрти па до преноса његових остатака у цркву, кроз његову кућу прошло 50.000 лица свију сталежа“.
Четврти каже да је „народ у гомилама наваљивао тамо“.
Пети-да је „маса публике стојала као какав бедем пред прозорима“ Пушкиновог стана.
Константин Феђин литерарно забавља читаоце „Руског Архива“ а из пијетета према великом песнику прилаже репродукције посмртница коју је издала Пушкинова удовица:
„НАТАЛИЈА НИКОЛАЈЕВНА ПУШКИНА, са душевном тугом извештавајући о смрти свога супруга, Двора Њ. Ц. В. Камер-Јункера АЛЕКСАНДРА СЕРГЕЈЕВИЧА ПУШКИНА, која је уследила у 29 дан овог јануара, најусрдније моли доћи на опело тела његова у Исакијевској Саборној цркви, која се налази уз адмиралтејство, првог дана фебруара у 11 часова пре подне.“
Друга посмртница је једна једина белешка о песниковој смрти од стране листа „Литерарни додатак Руском Инвалиду“ – службеном војном листу):
Сунце наше поезије зашло је! Пушкин је преминуо, преминуо у пуном цветању живота, на средини свога великог пута! Више о њему говорити немамо снаге, па и не треба: свако руско срце познаје цену овог ненакнадивог губитка, и свако руско срце биће растргнуто. Пушкин! Наш песник! Наша радост! Наша народна слава!... Зар заиста ми више немамо Пушкина?... На ову мисао не можемо да се навикнемо! 29. јануар. 2. 45 м.“
Своје текстове у јубиларном тробоју „Руског Архива“ имају:
-Марк Слоњим [ (Руски писац Марк Слоњим - 1894-1976). ]
ПУШКИН У МЛАДОСТИ-Једна страна из песниковог живота (стр. 55-70.)
-Владислав Ходасевич[ (Руски песник пољског порекла Ходасевич, Владислав Фелицијанович, Рођен Москва, 28. маја 1886. – умро у Билланкоурт крај Париза, 14. јун. 1939.)]
ПУШКИНОВИ ДВОБОЈИ (стр.-71-78.)
Владимир Владимирович Архангелски
ПУШКИН И ДЕКАБРИСТИ стр. (79-96.)
Евгеније Љацки[ (Евгеније Александрович Љацки 1868- 1942). ]
ПОЛИТИЧКИ ХУМАНИЗАМ КОД ПУШКИНА стр. 97-106.)
М. Л. Гофман (Моде́ст Лю́двигович Го́фман[ (Моде́ст Лю́двигович Го́фман (29 июня [11 июля] 1887, 16 [28] июня 1887[1] или 28 июня 1887[1], Санкт-Петербург — 6 марта 1959[1], Париж) — русский филолог и поэт, пушкинист). ]
ПУШКИН И ПУШКИНОВА ЕПОХА (стр. 107-124.)
Др Иван Лапшин[ (Лапшин, Иван Иванович, Москва 1870-1952 Праг).]
КОМИЧНО У ПУШКИНОВИМ ДЕЛИМА (стр. 125-145.)
Др Алексеј Јелачић[ (Алексеј Јелачић (рус. Алексей Кириллович Елачич; Кијев, 10. јануар 1892 — Београд, 20. октобар 1941) био је српски историчар, публициста и новинар српско-руског порекла.) ]
ПУШКИН КАО ИСТОРИЧАР (стр. 146-157.)
Клавдија Жухина[ (Жухина Клавдија, рођена 1892. у Царицину (Русија)- Београд 1945. У Русији припадала „есери ма”. У Југославију дошла почетком двадесетих година.) ]
КРЕПОСНО ПРАВО ПО ПУШКИНОВИМ ДЕЛИМА (стр. 158-166.)
Петар Митропан [ (Митропан, Петро Андрійович, Орјол, 14. август 1891— Београд, 6. децембар 1988) био је преводилац са руског језика на српски.) ]
ПРВИ ПРЕВОДИ ПУШКИНА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ (стр. 167-177.)
„Његова (Пушкинова) се дела у почетку (а спорадично и много доцније, готово кроз цео 19 век) уопште нису преводила, већ штампала у оригиналу, као и у Русији.“
Први превод Пушкина на српски језик: ... алманах „Забаве за разум и срце“ [ (излазио у Будимпешти под уредништвом д-ра Ј. Стејића). ] уврстио је год. 1836 из „Комета“ за 1831 год. Добар за то доба прозни превод Пушкинове „Полтаве“, који можемо сматрати првим преводом Пушкина...“
Аутор наводи:
„Даље, од оног што је вредно пажње треба споменути превод песме „Кћери Карађорђевој“ од М. Поповића 1846. Год...
Тек пред крај 19 века с променом културних и књижевних прилика у Србији, кад се јавила национална уметничка књижевна поезија код Срба, ситуација се увелико мења...“.
Др. Јосип Бадалић [ (Деановец 1888 – Загреб 1985). Kњижничар Универзитетске библиотеке у Загребу. Редован члан ДЈБ од 1931. год.).]
ПРЕВОЂЕЊЕ ПУШКИНОВИХ ДЕЛА КОД ЈУГОСЛОВЕНА (стр. 178-189.)
Надежда Мељникова-Папаушкова
ЧЕШКА ШТАМПА О ДВОБОЈУ И СМРТИ ПУШКИНА (стр. 190-196.)
„... Придржавајући се строго истине, ми морамо констатовати да је до овог часа, тј. не само у деветнаестом већ и у двадесетом веку Пушкин био у Европи познат само научницима-славистима и једном малом броју „особењака“ свих националности, који су познавали славенске језике и волели њихове књижевности, и то првенствено руску...
Свечаност приликом стогодишњице Пушкинове смрти, свечаности које су почеле крајем 1936. а продужавају се у разним облицима, добиле су ванредно широке размере и истински културно народни карактер...“
Братко Крефт [ (11. фебруар 1905 - 17. јул 1996., Словенија). ]
ПУШКИН У СЛОВЕНАЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ (стр. 197-208.)
Да часопис посвећен 100 година од смрти А. С. Пушкина не буде поистовећен са Зборником радова, последњих десетине страница доносе преглед књига и часописа посвећених Пушкину (стр. 209-221.)
-КЊИЖЕВНО НАСЛЕДСТВО;
-Петар Митропан-ПУШКИН КОД СРБА; Скопље, издање књижаре СЛАВИЈА;
-Проф Г. Трошин-ПУШКИН И ПСИХОЛОГИЈА КРЕАТИВНОСТИ (књига), Праг;
-Српскохрватски часописи и књиге о Пушкиновој стогодишњици:
-Др ј. Бадалић, „ПУШКИН У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ“; „ПУШКИН И ВРАЗ“; „ПУШКИН У ХРВАТСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ“.
Часописи:
-СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК;
-ХРВАТСКА РЕВИЈА;
-НОВА ЕВРОПА;
-ЈУЖНИ ПРЕГЛЕД;
-ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ;
-ХРВАТСКА ПРОСВЈЕТА;
-ПРЕГЛЕД;
-АРС;
-САВРЕМЕНИК;
--ПРОСВЕТА;
-ПРОСЛАВА СТОГОДИШЊИЦЕ ПУШКИНА У ИНОСТРАНСТВУ И У РУСИЈИ;
На задњих десетину страна следе МЕМОРИЈАЛИ (стр 222-240.)
-Б. Крефт-УСПОМЕНИ ДР-а ИВАНА ПРИЈАТЕЉА (стр. 222-227.);
-Редакција Руског Архива: УСПОМЕНИ Е. И. ЗАМЈАТИНА (стр. 228-237.);
-А. РЕМИЗОВ: СТОЈ ВОШТАНИЦЕ НЕУТУЉИВА (успомени Евгенија Ивановича Замјатина 1884-1937.)
- Редакција Руског Архива: УСПОМЕНИ СЕМЈОНА ВЕРЕШЧАКА (1889-1937) – стр. 238-240.
Крај приказа „РУСКОГ АРХИВА“ завршавамо текстом Клавдије Жухине:
„ПРОСЛАВА СТОГОДИШЊИЦЕ ПУШКИНА У ИНОСТРАНСТВУ И У РУСИЈИ“ стр. 220-221[ (Руски Архив бр. 40-42.) ].
Прослава Пушкинове стогодишњице била је обележена већим или мањи свечаностима скоро у свим цивилизованим земљама. Мислим на прославе, приређене од стране месних, друштвених и државних организација, а остављам по страни прославе руских емиграната.
Једина европска земља која ничим није обележила сећање на Пушкина, била је Немачка. Најпунији па и најсвечанији дани стогодишњице били су обележени у Чехословачкој. За организовање прославе био је одређен Пушкинов друштвени одбор. Почасни председник тог одбора био је Председник Министарског савета г. Хоџа.
10. фебруара ујутру у Прагу је била одржана свечана седница на универзитету у присуству Президента г. Др Бенеша. У вече у Националном позоришту дата је представа „Евгеније Оњегин“.
14 јануара у националном музеју отворена је Пушкинова изложба. Одбор је објавио Пушкинов зборник посвећен генијалном песнику.
Најзначајнији део прославе био је штампање целокупних дела Пушкинових на чешком језику. У граду Пардубице једна од главних улица названа је именом Пушкина. У Ужгороду његовим именом назван је један кеј. Већи део водећих чешких листова посветио је Пушкину уводнике и своју књижевну рубрику. У вези са прославом, чешка академија расписала је наградни конкурс за најбољи рад из историје руске књижевности из доба Пушкина...
Даље, Жухина даје преглед обележавање стогодишњице Пушкина у Уједињеном Краљевству (Великој Британији);
У Француској где у опису прославе поред осталог каже: „11 фебруара париски радио преносио је Пушкинов концерт из Москве“;
У Швајцарској; Белгији, Норвешкој;
На истоку у Турској; Персији (Ирану); Кини.
Ауторка закључује:
„...ово је само кратак и непотпун приказ одјека прославе великог песника из целог света“.
У наставку текста прославе Пушкинове стогодишњице у Русији, Клавдија Жухина пише да „...су припреме за прославу Пушкина у Русији отпочеле много раније од стварног датума прославе 10. Фебруара 1937 године.
...предавања, специјалне конференције, концерти, драмске представе. У току 1936 године било је штампано 12,7 милиона примерака разноврсних дела Пушкина. Поред тога за дане прославе било је спремљено 6 милиона 350 хиљада примерака целокупних дела Пушкина штампаних у једној књизи. Академија наука издала је целокупна песникова дела са материјалом и описом разних догађаја која се односе на живот песника у 18 књига.
Дела Пушкинова штампана су и на језицима свих народности које су насељене у Русији (СССР).
Кино студије су за прославу припремиле низ нових филмова о Пушкину...“
Завршавам текст са реченицом Алексеја Ремизова:
„...Глас подигнут у руској књижевности генијем Пушкина, јесте глас самог живота с његовом многобројном тајном, која се прелива час тугом, час светлошћу“.