Како је руска емиграција у Панчеву желела да подигне капелу Цару-мученику Николају II
У историји руско‑српског братства постоје странице које се не завршавају увек видљивим резултатом, али управо оне најпродорније говоре о дубини народне душе. Једна од таквих страница био је замисао изградње Спомен‑капеле — храма‑споменика светом Цару‑мученику Николају Александровичу Романову у српском граду Панчеву.
Овај пројекат, рођен тридесетих година XX века у средини руских избеглица и подржан од стране Српске Православне Цркве, никада није био остварен у камену. Али цртежи архитекте и молитвено сећање потомака сачували су за нас сведочанство велике љубави два православна народа.
„Карловачки Синод“ и уточиште у Војводини После бољшевичког преврата и исхода Руске армије генерала Врангела, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца постало је други дом за десетине хиљада Руса. Међу њима су били не само војници и интелигенција, већ и читав сонм руских архијереја на челу са бесмртним исповедником, митрополитом Кијевским и Галицким Антонијем (Храповицким).
Српски Патријарх Димитрије (Павловић) и Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве учинили су без преседана акт хришћанског милосрђа: они су руским избеглим архијерејима уступили канонску територију за самостално унутрашње управљање. Тако је 1921. године у Сремским Карловцима основан Привремени Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве.
Велика и снажна руска заједница формирала се у Панчеву — живописном банатском граду недалеко од Београда, као и у околним селима.
Болничка црква светитеља Николаја Једва што су се обусталили, Руси у Панчеву почели су од најважнијег — од молитве. У згради Руског санаторијума (болнице) устројена је домова црква, освећена у част светитеља Николаја Чудотворца. Ктитор храма био је доктор Левицки, а настојатељ — протојереј Петар Голубјатников.
Отац Петар био је човек чудесне судбине. Дипломац Донске духовне академије, војни свештеник, који је у Првом светском рату изгубио најстаријег сина, а у Грађанском рату — двоје млађих. Прошавши кроз горнило искушења, посветио је себе духовном старању о Русима у изгнанству. Тринаест година служио је у панчевачком санаторијуму, украшавајући храм новим иконама. Његове службе привлачиле су не само сународнике, већ и локалне Србе, који су у овом седобрадом протојереју налазили пример истинске вере и пастирске љубави.
Архијереји и чудотворна „Знамење“ Панчево је у периоду између два рата често посећивала прва јерархија Руске Цркве. Овде су долазили митрополит Антоније (Храповицки), митрополит Анастасије (Грибановски), архиепископ Гермоген. Посебно значајан догађај било је долажење епископа Курског Теофана, који је донео на поклоњење чудотворну икону Богородице „Знамење“ — Коренско‑Курску, главну светињу руског зарубежја.
У Панчеву је до своје блажене кончине живео архиепископ Чељабински и Троицки Гаврило (Чепур). Владика је преминуо у Руској болници 1933. године и са почастима сахрањен на локалном православном гробљу.
„Цигле“ за Царски храм До почетка тридесетих година на гробљу Панчева било је сахрањено већ око 1100 руских емиграната. Настала је оштра потреба за изградњом посебне руске цркве. Године 1930. основан је Комитет за подизање Спомен‑капеле — храма‑споменика светом Цару‑мученику Николају II.
Високи покровитељ Комитета постао је Свети Патријарх Српски Варнава (Росић), а почасни члан — митрополит Антоније (Храповицки). Комитет је одобрио пројекат који је израдио руски архитекта‑емигрант Иван Афанасијевич Рик. Дипломац архитектонског одсека Београдског Техничког факултета, Рик је био талентовани градитељ, који је касније пројектовао Ипотекарну банку у Панчеву. За капелу је створио пројекат у препознатљивом руском неовизантијском стилу.
Године 1934. Комитет је издао „Руско‑југословенски алманах“. Уредник је био професор Владимир Мошин. У предговору су издавачи изразили наду да ће „сваки примерак ове књиге послужити као цигла за изградњу храма“. Градски Сенат Панчева издвојио је 10.000 динара. Подршку је дала и Српска Православна Банатска епархија на челу са епископом Георгијем (Летићем).
Храм који није нестао Нажалост, упркос огромним трудовима, молитвама и скромним прилозима, капела светом Цару Николају у Панчеву није била изграђена. Томe су допринеле и финансијске тешкоће и надолазећи Други светски рат.
Једино што се сачувало до наших дана — јесте цртеж спољашњег изгледа нерођене светиње. О овом пројекту знамо у великој мери захваљујући фундаменталном делу госпође Несибе Палибрк‑Сукић „Руски избеглице у Панчеву (1919–1941)“. Управо она је донела савременој јавности ову чудесну причу.
Али да ли је храм заиста разрушен? Сваки пут када Србин и Рус заједно узносе молитву за упокојење Царских Страстотерпца, када се сећају подвига митрополита Антонија и жртве оца Петра Голубјатникова — невидљиви зидови ове капеле поново се уздижу. Она се гради вечном „циглом“ благодарног памћења.
Као подсетник на нераскидиву везу двеју Цркава и два народа, цртеж архитекте Рика данас се може видети на изложбама Историјског архива Панчева. Он није само документ прошле епохе, већ и завет. Завет да градимо храмове у својим срцима, чувајући верност Светој Русији и њеном последњем Императору.
Аутор: Редакција портала „Руска душа“ На основу архивских материјала и истраживања Несибе Палибрк‑Сукић. Оригинали су у Архиву Војводине: Фонд 126, II-14404/1935.