Судбина руске књижевности XX века — то је иконостас са мноштвом изгубљених ликова. Растргнута револуцијом 1917. године, она још увек крије имена која ће садашњи и будући истраживачи морати да враћају из заборава. Међу тим именима посебно место заузима име Сергеја Сергејевича Бехтејева — официра Кавалергардског пука, лицеиста Пушкиновог разреда, „позива“, „Царски звонар“ и певач руско‑српског братства.
Васпитаник Императорског Лицеја
Сергеј Бехтејев рођен је 7. априла (по старом календару) 1879. године у породичном имању Липовка у Јелечком округу Орловске губерније. Његова породица припадала је оном старом племству које је православни поглед на свет усисало с мајчиним млеком. Три рођене сестре песника биле су дворске даме на Царском двору, те је он од младости дисао ваздухом Императорске Русије.
Учио је тамо где је некада Александар Пушкин стицао науку о лепој књижевности — у Императорском Александровском (Царскоселском) лицеју. По завршетку Лицеја, Бехтејев је обукао сјајну униформу Коњичког гардијског пука, чији је шеф била сама царица Марија Феодоровна. Прву збирку песама 1903. године посветио је управо њој — Царици-Мајци.
У пламену Великог рата
Са почетком Светског рата, корнет Бехтејев је у активној војсци. Рањавање га доводи у дворску болницу, где га посећују Государица Александра Феодоровна и Велике кнегиње. Поново фронт, поново рањавање… Накon болнице одлази на Кавказ да би поправио здравље. Тамо, у Кисловодску, затиче га вест о одрицању Государа.
Од тог тренутка у души песника настаје коренит преокрет. Лична драма одлази у други план, уступајући место високој грађанској туги. Бехтејев путује у родни крај, у Орјол и Јелец, и пише пет песама, од којих ће једна — „Молитва“ — постати легендарна.
„Молитва“ написана крвљу
„Пошљи нам, Господе, трпљење…“ Ови стихови, упућени у Тобољск Царској породици преко грофице Гендрикове, постали су духовна опорука за Августовске страдалнике. Истрага комисије Соколова пронашла је у Јекатеринбургу аутограф „Молитве“, исписан руком Велике кнегиње Олге Николајевне у књизи коју јој је поклонила мајка. Дуги деценијама стихови су приписивани Царевни — толико су органски изражавали њен кротки јеванђелски дух.
У овим стиховима је цео Бехтејев, његова способност праштања и његова вера у нељудске силе које Господ даје слугама Својим на прагу гроба.
Руска Голгота и Бела борба
Свестан официрске дужности, Бехтејев ступа у Добровољачку армију. Од 1918. до 1920. године дели са Белим војницима све тешкоће повлачења. Новембра 1920. године са палубе пароброда „Самара“ у Керчу заувек се прашта са Отаџбином:
„У очима простире се широко
Простор безбрежног пута,
И шапћемо ми с тугом дубоком:
‘Отаџбино мила, — прости!’“
Године 1920. из његовог пера излази „Руска Голгота“ :
„Ликује Антихрист-Јуда,
Задовољан успехом побед:
Свершило се васељенско чудо,
И царства хришћанског — нема!“
Бехтејев није опевао Грађански рат као романтику. За њега је, као и за хиљаде белих војника, он био Отаџбински: отимали су им Отаџбину, ругали се ономе што је свето.
Српско уточиште: „Племенитој Србији“
Пут изгнанства довео је песника у Војводину. У Новом Саду и околини Сергеј Сергејевич није нашао само уточиште — нашао је братски народ који се није окренуо од руских страдалника. Управо овде, у Србији, Бехтејев постаје активан учесник руске дијаспоре, уређује београдске монархистичке новине „Руски стег“, пише, наступа, издаје књиге.
Године 1925. у Новом Саду излази његов аутобиографски роман у стиховима „Два писма“, а 1927. збирка „Песме срца“. Али, најважнија је песма упућена Витешком Краљу Александру I Карађорђевићу и српском народу: „Племенитој Србији“.
„Само је Србија, мила, родна,
остала верна, нас спасавајућ…“
Ови стихови нису само уметничка слика. То је документ епохе, чин захвалности читавог поколења изгнаника. Док су многе државе Европе затварале врата пред руским избеглицама, православна Србија је широм отворила наручје. За Бехтејева то није било само телесно спасење, већ и извор надахнућа: видео је да су идеали Верности, Цара и Отаџбине живи у српском срцу.
Царски гуслар у Ници
Крајем 1929. године Бехтејев се сели у Француску. Ница — још један центар руске монархистичке емиграције. Овде служи као старешина храма у част Державне иконе Богородице, овде 1934. године излази његова збирка „Царски гуслар“, а 1949–1952. — четворотомно сабрање „Света Русија“.
Зачуђујуће је да чак ни Други светски рат није одвратио песника од главне теме. Он је, чини се, заувек остао у оној, старој, предреволуционарној Русији коју је носио у срцу. Целокупно његово стваралаштво — то је неуморна, самозаборавна молитва за Свету Русију.
Али српска тема није угасла. Сећања на братску земљу, на краља-мученика (Александар I Карађорђевић пао је од руку терориста у Марсељу 1934. године) остала су у души песника до краја.
Васкрсење Цара и будућа Русија
Сергеј Бехтејев имао је редак дар прозрења. Далеко пре прослављења Царских Страстотерпаца, у најглувљим годинама безбожништва, писао је:
„На месту том, где људи зли
Сжигали Тех, Ко свети нам,
Подићи ће главе златне
Победоносни Божји Храм.“
Знао је да ће руски Цар васкрснути у народном сећању и у светости. И када је 2000. године Руска Православна Црква уврстила Николаја II и његову породицу у лик светих, пророчанство „Царског звонара“ се испунило.
Вечнаја памјат
Сергеј Сергејевич Бехтејев преминуо је 4. маја 1954. године у Ници. Сахрањен је на руском гробљу Кокад. На надгробној плочи уклесан је скроман, али поносан натпис:
„Сергеј Сергејевич Бехтејев. Лицеиста 59. класе Имп. Александровског лицеја. Царски песник. Официр Беле Армије.“
Овоме би се могло додати: „Певач српског братства“. Јер његове песме упућене Србији нису само захвалност. Оне су сведочанство да су духовне везе међу нашим народима нераскидиве.
За нас, који живимо у Србији и чувамо руску душу, Бехтејев остаје пример изузетне верности. Верности Богу, Цару и Отаџбини, коју нису могли да пониште ни године изгнанства, ни удаљеност, ни чак сама смрт. Његова поезија је мост кроз време, опомена да се „братство народа не рађа на папиру, већ у искушењима и међусобној помоћи“.
„И мртав ћу одушевљено певати / О Богу, Цару и слободи!..“
