Чини се да је долазак у Краљевину СХС, привикавање на нов живот, ново окружење и нове обичаје најтеже пало Козацима. Овај слободарски народ, навикао на специфичан начин живота, веома тешко се привикавао на нову средину. Још док се преговарало о пребацивању велике групе Донских Козака на територију Краљевине СХС почели су и преговори о томе како и где ће Козаци бити смештени. По писању „Заставе“ од 12. децембра 1920. године атаман Донских Козака је првих дана децембра заједно са председником војног округа и са председником владе посетио у Цариграду комесара Француске (која је на себе узела бригу о избеглицама) и представнике Србије да их моле да се Донски Козаци евакуишу у Србију где би се бавили земљорадњом. Треба нагласити да су при том добили начелни пристанак и врховног комесара Француске и представника Србије. Међутим, по доласку на територију Краљевине СХС показало се да је она са Козацима имала неке сасвим друге планове. Наиме, само мањи део Козака је добио парче земље коју би обрађивао и где би се сместио. Већина Козака распоређена је на граничном појасу према Албанији, Бугарској и Румунији са задатком да граде путеве и железничке пруге и да чувају границу од упада разних банди.
По речима генерала Герасима Андреевича Вдовенка, атамана Терских Козака, објављених у „Политици“ 26. маја 1929. године рад на градилишту Козацима, навикнутим на сасвим другачији живот, изгледао је као робија. Јер „овај посао није сталан и не одговара навикама Козака, који су навикли да живе организовани у општини и од памтивека бавили се земљорадњом, сточарством и у исто време били сигуран ослонац државе.“ Козачки атамани су у више наврата тражили од власти Краљевине СХС да им додели парче земље на којој би се Козаци сместили и где би се бавили пољопривредом и сточарством на начин на који су навикли и где би задржали своје обичаје и устаљене друштвене односе. Сваки пут би добијали исти одговор – да то није могуће пошто нема згодног земљишта.
Кубански Козаци, на челу са својим атаманом генерал мајором Иваном Диомидовичем Павличенком, су одмах по доласку са острва Лемнос где су били смештени организовали у Новом Саду своју станицу и почели да се баве оним што су најбоље знали – коњима и јахањем. Ова доста велика група Козака брзо је почела да, на територији целе Краљевине СХС као и у бројним суседним државама, организује „џигитовке“, специфичне витешке игре у којима би Козаци демонстрирали своје вештине у јахању и баратању сабљама. Ове смотре би се најављивале свечаним дефилеима Козака главном градском улицом. Учесници би дефиловали на коњима, предвођени козачком музиком која би свирала козачке маршеве. Дефиле би се завршио на месту одржавања џигитовке, обично би то био неки од градских стадиона. Завршна и најупечатљивија тачка сваке џигитовке била би симулација коњичког напада и одбране. Ове борбе би се изводиле заједно и у сарадњи са неком регуларном пешадијском јединицом Југословенске Војске.
Управо генерал Павличенко и његови Кубански Козаци су чланови експедиције која је из Новог Сада отишла у Јужну Америку, тачније у Перу. Наиме, пошто су схватили да од обећане земље у Краљевини СХС нема ништа, Козаци су почели истим молбама да се обраћају великом броју држава за које су претпоставили да ће имати слуха за њихове проблеме. Позитиван одговор Савезу Козака дошао је почетком 1928. године из Аустралије, у име владе те земље, али је он брзо одбачен због интервенције опозиције у Британском парламенту у Лондону. Истовремено руски бизнисмен Василиј Корољевич успешно је преговарао са владом Перуа о постепеном досељавању веће групе од око 2000 козака на територију те државе. Обећана земља налазила се далеко у Андима, на обали реке Апуримак.
Прва група (извидница) од 80 Козака и 16 жена и деце кренуо је дана 24. маја 1929. године на далеки и неизвестан пут у Јужну Америку, у Перу. После више од месец дана путовања стигли су у луку Калао одакле су возом пребачени у Лиму где их је сачекао лично председник републике Аугусто Бернердино Легуија Салцедо. Леонард Косичев у свом тексту „Козачки еп у Перуу“ објављеном у „Гласу Русије“ 8. јуна 2019. године наводи да су Козаци парадирали од железничке станице до центра града. У име кубанских козака ту је шефу државе свечано уручена козачка сабља, бодеж (кинџал), черкеска (врста дугог кафтана), капа и појас. Председник Перуа је срдачно поздравио госте и пожелео им успех у реализацији плана стварања козачког града у Перуу. Министар пољопривреде Перуа замолио је да са својом породицом буде регистрован као козак у будућем граду.
Већ крајем 1929. године, на позив перуанског Министарства одбране, Павличенкови козаци организују џигитовку на хиподрому у Лими, у част њиховог војног празника. Прослави је присуствовао и председник, који се након представе фотографисао са Козацима и лично уручио Козаку Синченку сребрни пехар као награду најбољем јахачу.
Нажалост, ни ова прича о перуанским Козацима нема весео завршетак. Интереси великих компанија, немогући услови за живот као и низ других разлога приморали су ову групу да из Перуа пређе у Чиле, касније је један њен део прешао и у Бразил. Нису се вратили у Краљевину Југославију али ни једна група се није касније упутила у Јужну Америку. Али, то је већ за неке друге приче…