Дана 20. октобра 2024. године обележавамо значајну прекретницу у историји – 80. годишњицу ослобођења Београда од нацистичке окупације. Овај значајан датум симболизује снагу и моћ савезничких напора, предвођених Народноослободилачком војском Југославије и Совјетском Црвеном Армијом, и њихов одлучујући допринос ослобађању српске престонице током Другог светског рата.
Историјска позадина:
Ослобођење Београда догодило се 20. октобра 1944. године као резултат заједничке операције познате као Београдска операција. Она је била део ширих напора да се ослободи Југославија и координација антифашистичких снага Европе.
Борбе за ослобођење града почеле су у октобру 1944. године и трајале око две недеље. Народноослободилачка војска Југославије под вођством Јосипа Броза Тита, заједно са јединицама Совјетске Црвене Армије на челу са маршалом Фјодором Толбухином, успела је да савлада отпор немачких снага које су окупирале Београд од 1941. године.
Успешно извођење Београдске операције постало је важан корак ка коначној победи над нацизмом у Југоисточној Европи. Ослобођење града није имало само стратешки војни значај, већ је инспирисало народе целе Југославије на даљу борбу за слободу и независност.
Данас, после 80 година, клањамо се пред херојима који су пали у борби за ослобођење Београда и захваљујемо свим ветеранима чија су жртва и храброст учинили овај дан могућим. Сећање на храброст и пријатељство које је повезивало наше народе у тим тешким временима остаће заувек у нашим срцима.
Нека овај дан буде подсећање на важност одржавања мира и братства међу народима. Настављамо да чувамо сећање на пале хероје и преносимо њихово наслеђе будућим генерацијама у име мира и просперитета.
Са задовољством вам представљамо веома ретку књигу аутора Мирка Јовичевића „Смрт је долазила из подземља“, засад на српском језику. Превод на руски језик ће бити извршен ускоро и о томе ћемо додатно обавестити.
Ова књига представља детаљан историјски приказ подземних борби и операција које је спровео специјални батаљон Народноослободилачке војске Југославије (НОАЈ) против немачких диверзаната и преосталих четника у Београду након ослобођења града у октобру 1944. године. Кључни моменти обухваћени у књизи су:
- Преглед операције „Грумеч“: Батаљон под командом Гојка Краљевића добио је задатак да очисти подземне тунеле и канализацију Београда од преосталих немачких и четничких диверзаната и убица.
- Смртоносни сукоби у тунелима: Батаљон се суочио са жестоким блиским борбама са добро наоружаним и одлучним немачким и четничким снагама скривеним у подземном лавиринту, што је довело до бројних губитака са обе стране.
- Губитак вољених команданата: Књига описује трагичну смрт двојице кључних команданата батаљона, Младена и Воја Шћепановића, и утицају њиховог губитка на преостале борце.
Откривање склоништа непријатеља: Захваљујући обавештајним подацима и пажљивим операцијама, батаљон је успео да открије и уништи диверзантске ћелије четника и Немаца који су деловали из тајних подземних база у Београду.
Важност будности и херојске усредсређености на задатак: У књизи је наглашена потреба за сталном будношћу и спремношћу, будући да је батаљон био суочен са неочекиваним нападима и заседама добро скривених и припремљених непријатељских снага.
Овај детаљан извештај даје јасну слику о изазовима с којима се суочио батаљон НОАЈ-а приликом ослобађања Београда и елиминације преосталих жаришта отпора у подземљу града.
Након седам дана од 20. октобра 1944. године, када је Београд ослобођен од немачке окупације, групе југословенских партизана извеле су ефектну, али још увек малоистражену операцију чишћења остатака непријатељских снага. Били су приморани да извлаче сакривене нацисте, као и противнике из грађанског рата – чланове четничког покрета и њихове присталице – из рушевина, подрума, шупа и чак из канализације.
Догађаји тих дана су били медијски пропраћени и приказани у популарним партизанским серијама, као што су „Списани“, али научних истраживања о тим борбама практично нема.
„Тренутно имамо само ограничене информације. Могуће је да се одговарајући документи налазе у још неразоткривеним архивама Службе државне безбедности, али у овом тренутку не можемо бити сигурни“, каже историчар Милан Радановић.
Милка Краљевић, удовица команданта операције Гојка Краљевића, прича да је то била „веома крупна операција, у којој су многи млади људи изгубили живот“.
„Неки од учесника су касније постали пацијенти психијатријских клиника и никад се нису вратили нормалном животу. То су биле озбиљне трауме“, додаје она.
Како је све почело?
Док су у центру Београда још увек трајала славља поводом ослобођења, а на Теразијама се играло коло, одјекнула је снажна експлозија гранате. То је био знак да се непријатељ још није у потпуности предао.
Милка Краљевић тврди да је то био део операције „Циклон Југ“, коју су организовали немачки СС официри и диверзанти из Штутгарта.
У књизи новинара Мирка Јовичевића „Смрт је долазила из подземља“, заснованој на исказима учесника, наводи се да је операција добила име јер је била усмерена искључиво против Совјетског Савеза и Београда.
Наводно, у септембру те године у Београд је стигло 175 немачких диверзаната, који су добро познавали град, имали су карте и јасне задатке.
Њихова мисија је укључивала рушење зграда и мостова, уклањање руководилаца, оштећење водоводних и канализационих система и тровање хране.
„Њих су обучили да изводе задатке у позадини, тако да, када град буде ослобођен, они остану и праве проблеме. Говорили су одлично српски, и врло мало ко је могао да их открије“, — каже Краљевић.
У књизи посвећеној партизанској борби, ови немачки војници названи су „зверским људима, већ избрисаним из списка живих“, који су фанатично следили наредбама и умирали за фирера.
Коме је овај задатак био поверен?
Са 16 година Гојко Краљевић се придружио партизанима и отишао на фронт, постајући један од најбољих диверзаната.
Уместо да се са 6. личком дивизијом, где је био комесар, упути према Сремском фронту, добио је наређење од Организације за заштиту народа (ОЗНА) да „очисти канализацију“.
На свој двадесети рођендан, Гојко је именован за руководиоца операције под кодним називом „Грмеч“, и након три дана, заједно са новим саборцима, по први пут се спустио у подземне тунеле Београда.
„То није било лако. Они су се спуштали у таму, не знајући шта их чека, и нису могли да користе оружје које су имали због рикошета у канализационим тунелима.
Били су приморани да се боре прса у прса. Чак ни велике групе нису могле да се спусте тамо — само седам до десет бораца“, — прича његова супруга Милка Краљевић.
И додаје да је отишао тамо заједно са свим младићима.
„Није било ни хране ни воде. Они су се спуштали у шахтове и кретали у њима пузећи, јер нису могли да иду усправно, и чекали су долазак Немаца. По кретали су се корак по корак. Понекад је то трајало два-три сата“, — додаје Краљевић.
На основу ових догађаја снимљен је филм совјетско-југословенске копродукције „Проверено нема мина“ (1965) са Бранком Плешом у главној улози.
Књига је заснована на сведочењима учесника, међу којима је главно место заузео Гојко Краљевић. Он је своје записе предао супрузи.
Историчар Милан Радановић, који је проучавао борбе за ослобођење Београда и истраживао архиве Југословенског корпуса националне одбране (KNOJ), није пронашао помињања такозване „Операције „Циклон Југ“.
Осим српскојезичних медија, на интернету нема много информација на ову тему.
„Покушавао сам да пронађем било какве трагове у војним архивама, али ништа нисам открио, иако то не искључује њихово могуће постојање. Постоји претпоставка да су немачке трупе могле оставити део војника за обављање задатака у позадини“, додаје Радановић.
Пошто је већина историјских извора тог времена одавно отворена за ширу јавност, овај историчар из Београда, сада настањен у Загребу, допушта могућност да ова прича може бити измишљена.
„Чак и ако претпоставимо да је то била истина, иако звучи најпримамљивије, та битка није била главна, јер је било мноштво других, мањих битака које су обележиле борбу за ослобођење престонице“, истиче Радановић.
Такве су биле борбе југословенских партизана и Совјетске Црвене Армије за сваку улицу и мост у граду.
„Сумњам да су у канализационом систему могле да се воде борбе, с обзиром на њено стање, у којем чак и данас било би тешко водити озбиљна сражања.
„Слични догађаји су се заиста десили у Будимпешти и Берлину“, тврди историчар Алексеј Тимофејев, рођен и школован у Москви, а сада предаје на филозофском факултету у Београду.
Он објашњава да су у саставу Црвене Армије била два специјализована одреда која су учествовала у бици за Београд. Но од њих је било извиђачко одељење Дунавске флотиле, које је укључивало копнене јединице и чамце, слично модерним америчким маринцима, као и јуришни одред гардијских инжењера, чије име је прикривало њихове стварне задатке.
„Ове јединице су биле намењене за пробој кроз добро утврђене градове. Биле су опремљене оклопом, прслуцима, бацачима пламена и користиле су експлозив“, објашњава Тимофејев.
Док је извиђачко одељење ослобађало Нови Сад и учествовало у деминирању и борбама код Панчевачког моста, такозвани гардисти су водили битке у центру града.
Ови догађаји су детаљно описани у борбеним дневницима са илустрацијама, доступним на руском језику на интернету.
„Међутим, ниједна од ових јединица није учествовала у било каквим подземним борбама“, додаје историчар.
„Проверено нема мина“ су натписи о сигурним местима, које су обележили и проверили сапери и инжењери обезбеђења у то време.
Недавно је један од тих натписа откривен на згради банке на прометном раскршћу улица Кнеза Милоша и Краља Милана у Београду, такође познатом као „Код Лондона“.
„Када се ослобађа цео град где су се налазиле десетине хиљада непријатељских војника, увек постоји неко ко не жели да се преда. Партизанска војска је показивала суровост према заробљеницима, размењујући само високе официре“, наглашава Тимофејев.
Због тога, додаје он, у Црвеној армији је постојало наређење да се заробљеници не предају југословенским партизанима, јер „они су их убијали, што је само појачавало отпор противника“.
„Ово је изричито наведено. У Црвеној армији нису се водили хуманим разлозима, већ жељом да се избегне такав ефекат. Као резултат, неко је могао да се сакрије у подрумима, али то нису биле праве борбе“, објашњава он.
Совјетске специјалне јединице имале су право да регрутују локално становништво за своје потребе, што је довело до тога да се прилично много Југословена придружило њиховим редовима.
Ипак, књига се у потпуности фокусира на југословенске партизанске одреде, док су у филму „Проверено нема мина“ главни ликови Совјети.
Гојко Краљевић је учествовао у стварању сценарија за овај филм и понекад га је помињао на предавањима или неформалним састанцима, међутим, тај епизод није био део школског програма.
„Стицао се утисак да је то пажљиво скривано, али није било тако. Нико нам није забрањивао да разговарамо о овој теми“, истиче Милка Краљевић.
У књизи се спомињу бројна места у Београду као арене борбених дејстава, укључујући раскрсницу улица Кнеза Милоша и Немањине, где се данас налази Министарство спољних послова, раскрсницу Мостар, канализационе тунеле испод Булевара краља Александра, Ботаничку башту, улицу Џорџа Вашингтона и Дунавску станицу.
Археолог Раде Милић, истраживач лагуна и подземља Београда, анализирао је неке од објеката наведених у књизи и потврдио постојање канализационих отвора и подрума.
„Све канализационе цеви су повезане у јединствен систем, и са те тачке гледишта такве борбе су биле сасвим могуће“, објашњава Милић.
Он такође додаје да неке канализационе цеви пролазе као читаве реке испод града, мада су неке од њих изграђене после рата, када се мрежа ширила.
У 1980-им годинама књиге које су популаризовале партизански покрет нису биле реткост.
Јовичевић је вероватно написао свој рад тако да привуче широку публику, сматра он.
„Могуће је да су ти извештаји преувеличани, али ми се чини готово несумњивим да су неке операције у подземном Београду током ослобођења постојале.
„Вероватно је њихов обим био мањи него што је описано у књизи, али већи него што је приказано у руском филму“, закључује Милић.
Ипак, Милка Краљевић остаје уверена да је „стварност била много страшнија него што је описано у књизи“.
Према књизи, током седмодневне операције свих 175 немачких диверзаната је уништено или ухапшено, при чему је 60 борца КНОЈ-а погинуло, а многи су рањени.
Гојко Краљевић је завршио рат у чину мајора Југословенске народне армије и добио је многа одликовања.
У послератним годинама обављао је различите државне функције и писао романе. Завршио је три факултета: технолошки, економски и стекао је титулу доктора хемијских наука. Такође је објавио мноштво научних радова. Пре скоро 40 година радио је на производњи течних органских ђубрива и углавном се бавио пројектима за пречишћавање отпадних вода.
Успео је да створи препарат који сакупља разливено уље у мору, укључујући масти. „Након што се нагутао толико нечистоћа, одлучио да се посвети чишћењу канализације“, закључује његова удовица са замишљеним осмехом.
Старе занимљиве фотографије у категорији „Београдска операција“ можете погледати ако кликнете на следећи линк: Белградская операция — военное фото (waralbum.ru)
На Београдској кулу осванули су натписи „80 година од ослобођења Београда“, а дронови су формирали српску тробојку. Председник Србије Александар Вучић положио је венац на споменик Незнаном јунаку и отворио изложбу о совјетско-југословенској војној дипломатији. Он је истакао важност супротстављања ревизији догађаја из Другог светског рата.
На церемонији у Народном позоришту, где су говорили политички лидери Србије и Русије, Брнабић је нагласила значај очувања мира и слободе. Гости су такође положили венце на Гробљу ослободиоца Београда.
Марш „Бесмртног пука“ одржан је до Трга републике, где је уприличен концертни програм уз учешће уметника из Србије и Русије.