Срби и Руси, делећи заједничку веру и духовно наслеђе, уживали су у историјски испреплетаним односима. Иако су периоди ближе и мање блиске повезаности обележили њихову историју, њихово међусобно деловање и заједничка судбина опстају од времена светог Саве. Међутим, период између два светска рата, време када је Србија дочекала руске емигранте након Октобарске револуције, остаје релативно мало истражен. Овај чланак осветљава животе и рад ових руских емиграната у Пожаревцу, Србија, између 1919. и 1945. године.
Напад руских избеглица:
Након Октобарске револуције 1917. године и крваве грађанске ратне (1918–1922), милиони Руса су се нашли у егзилу. Значајан број — отприлике 40.000 — потражио је уточиште у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС), при чему се отприлике трећина трајно населила у Србији. Њихов долазак десио се у таласима, почевши од краја 1918. и интензивирајући се од марта 1919. године.
Први талас (мај 1919 – јануар 1920): Овај иницијални талас уследио је након евакуације из Одесе и донео око 1.600 избеглица.
Други талас (мај 1920 – јануар 1921): Пораз снага генерала Деникина довео је до додатних евакуација из Новороссиyска и Одесе, што је резултирало новим доласцима.
Трећи талас (јанруар 1920): Ова група укључивала је отприлике 2.000 избеглица са Лемноса, Кипра и Египта, који су стигли преко Солуна.
Четврти талас: Око 20.000 избеглица, већином из Врангељеве војске, стигло је у Котор на француским бродовима.
Пети талас (јун 1921 – мај 1923): Овај последњи талас донео је додатних 12.000 избеглица, углавном из Врангељеве војске.Финансијска подршка и организација:
КСХС, која се сама опорављала од Великог рата, суочила се са изазовом интеграције ових нових долазака. Финансијски ресурси су били оскудни, што је довело до ослањања на хуманитарне организације и подршку руског амбасаде.
Кључне организације: Руско-југословенски комитет, формиран у мају 1919. године, и Државна комисија за помоћ Русима, предвођена Љубом Јовановићем (касније Александром Белићем), одиграли су кључне улоге у пружању подршке. Ове групе су координисале напоре да обезбеде смештај, храну, одећу, запошљавање и образовање за избеглице.Живот у Пожаревцу:
У Пожаревцу, руски емигранти су формирали колонију с значајном популацијом (45 људи у 1921. години), што је довело до оснивања Пожаревачког руског комитета, на челу са Димитријем Јановским. Комитет је координирао активности заједнице и служио као посредник између локалних власти.
Доприноси: Руски емигранти значајно су доприносили развоју Пожаревца. Радили су као учитељи, лекари (посебно стоматолози) и обављали различите друге професије. Њихова образовна постигнућа и вештине представљали су драгоцене ресурсе за земљу која је тежила обнови и модернизацији.Држављанство и интеграција:
Многи руски емигранти првобитно су одлагали подношење захтева за југословенско држављанство, надајући се променама у политичкој ситуацији у Русији. Процес добијања држављанства укључивао испуњавање одређених захтева везаних за пребивалиште, добро понашање и финансијску стабилност. Међутим, само мањина руске заједнице у Пожаревцу се трудила да добије југословенско држављанство.
Руска емиграција у Пожаревац имала је значајан утицај, упркос релативно кратком времену проведеном тамо. Демонстрирали су значајне вештине и дали су значајан допринос друштву, упркос изазовима које је постављао геополитички контекст и стална нада о повратку у домовину. Ова студија наглашава слабо истражену епизоду у историји Пожаревца и српско-руских односа, истичући значајну културну размену и доприносе које је дала руска дијаспора.
ЗАПИСИ. ГОДИШЊАК ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ. Година X, број 10. ПОЖАРЕВАЦ, 2021. :