Постоји цела плејада Руса који су оставили дубоке трагове у историји Србије, а о којима се веома мало зна. Имена ових скромних људи нису остала записана у уџбеницима, савремени медији им, нажалост, не додељују значајан простор а сећање на њих данас опстаје највише кроз казивања и белешке њихових савременика и ретких историчара који сматрају да њихова заоставштина треба да буде запамћена.
Један од њих је и др. Николај Иванович Сичев, рођен 17.12.1878. године у Харкову. Овај племенит човек припадао је оним људима који су свој авантуристички дух усмерили у хуманитарне акције, помажући жртвама ратних сукоба на готово свим континентима. У Србију је дошао из далеког Ирана 24. септембра 1914. године, као искусан хирург и шеф руске болнице Словенског добротворног друштва.
У Ваљеву још увек постоји живо сећање на славну Колубарску битку и на улогу руске санитетске мисије у збрињавању рањеника и болесника у Ваљевској болници. Мисија је формирана 27. септембра 1914. године а сачињавали су је Руски црвени крст, Словенско и Руско добротворно друштво, Коло Милосрдних сестара те бројна удружења и појединци. Финансирали су је Петроградско друштво и чланови Царске породице. Јадна од најпознатијих чланица ове мисије свакако је милосрдна сестра Дарја Александровна Коробкина позната и као „косовка девојка Првог светског рата“. Дарја је погинула на Гучеву превијајући српске јунаке на првој линији фронта. Мало је, међутим, познато да је током боравка мисије у Ваљеву доктор Николај Сичев активно радио и на сузбијању епидемије тифуса, која је наносила српској војсци веће губитке од борбених дејстава. По његовој тврдњи, за настанак епидемије били су криви заробљени аустроугарски војници. Чувеном форензичару и пријатељу Срба др. Арчибалду Рајсу у откривању ратних злочина аустроугарске војске велику помоћ пружио управо доктор Николај Сичев. У ратним извештајима доктор Сичев је описиван као „одличан хирург, енергичан и пожртвован“, који је „са нескривеном љубављу и преданости према послу радио у корист братског народа“.
Децембра 1914. године руска мисија се премешта у Зајечар где доктор Сичев прележава тифус, да би се врло брзо након тога вратио на дужност. Радио је без предаха, и у својој и у суседној српској болници. По сведочењима неких савременика доспео је „у стање готово праве душевне поремећености“ борећи се са тешком материјалном ситуацијом и растућим проблемом недостатка људства – чак половина милосрдних сестара је напустила мисију а код потчињених се све чешће појављивала недисциплина. Проблеми су решени у фебруару 1915. године када се мисија сели у Крагујевац где је извршена попуна и људством и материјалним средствима. Овде, крајем марта, руску мисију први пут посећује у регент Александар. Он је био веома задовољан затеченим стањем и овде, рекло би се, и почиње велико пријатељство између регента и примаријуса Сичева.
Руска санитетска мисија била је уз главнину српске војске сво време током њеног одступања и пребацивања преко албанских и црногорских врлети до Јадранског мора и Крфа. Доктор Николај Сичев, шеф мисије, цело време је био у личној пратњи регента престолонаследника Краљевине Србије Александра I Карађорђевића.
По доласку на Крф мисија Руског Црвеног Крста престаје да постоји. Доктор Николај Сичев се и формално придружује Српској војсци и постаје контрактуални лекар Дринске дивизије. У њеном саставу учествује у борбама на Солунском фронту где бива рањен. За своје заслуге у Великом рату доктор Сичев је добио цео низ високих ратних одликовања: Орден Светог Саве 3. степена, Албанску споменицу, Медаљу за учествовање у рату и Орден југословенске круне 4. степена. Своја запажања о узроцима и ширењу заразних болести током ратних дејстава, затим проблемима у збрињавању рањених и заражених те, коначно, о храбром држању српских рањеника доктор Сичев је објавио у својој књизи „Српска армија у Европском рату“ која је штампана у Београду поводом обележавања десетогодишњице пробоја Солунског фронта 1928. године.
После Великог рата доктор Сичев је одлучио да остане у Србији. Овде се венчао са Татјаном и 1920. године добијају кћерку Ирину. Као контрактуални лекар – хирург пар година касније добија посао у цетињској војној болници. Маја 1930. године коначно успева да се активира у Југословенској војсци и да постане санитетски капетан I класе. Половином исте године ступа на дужност шефа хируршког одељења Сталне војне болнице Боке Которске у Котору.
Доктор Николај Сичев је у Котору успео да, као активно војно лице, истакне све своје људске, стручне и моралне особине и да стекне веома велико поштовање међу локалним становништвом. Веома стручна лекарска екипа коју су сачињавали руски лекари и которски лекари који су школовани у Бечу, од једне ратом девастиране гарнизонске болнице успели су да направе савремену војну болницу која је примала и цивилне болеснике и која је веома брзо попримила статус окружне болнице. Сусрет две тада најмоћније медицинске школе: руске и аустријске и необична преданост послу коју су испољавали сви запослени у тој болници довела је до сасвим нових и успешних метода лечења низа до тада врло тешких болести. Опремљеност болнице је била тако добра да су веома често у њој „гостовали“ и водећи хирурзи тог доба и успевали да изводе веома компликоване операције. Захваљујући томе, почетком марта 1935. године доктор Сичев добија чин мајора и постаје вршилац дужности управника Сталне војне болнице Боке Которске, с тим да и даље врши и дужност шефа хируршког одељења исте болнице.
Врхунски хирург др. Сичев се у Котору показао и као изузетан друштвени и хуманитарни радник. Тако при формирању „Заједнице дома и школе Државне реалне гимназије у Котору“ 1934. године Сичев др. Никола бива изабран у управни одбор Заједнице и истовремено се обавезао да ће сиромашном ученику Ђуру Кашћелану „давати ручак“ до краја школске године. Већ следеће године изабран је за потпредседника исте Заједнице. Локалне новине бележе да је 1936. године био домаћин прославе Савиндана у Котору, да је госте и ученике са наставницима почастио житом и да је, по жељи директора которске гимназије господина Зорића, уместо чашћења приложио 300 динара у фонд сиромашних ученика. Такође је од октобра 1934. године активан члан Извршног одбора Универзитета Боке Которске а 1935. године изабран је у управни одбор Среског одбора друштва Црвеног Крста.
Рекло би се да је доктор Сичев чекао да његова кћерка Ирина у Котору заврши гимназију тако да одмах после њеног матурирања 1938. године одлази из Котора за Земун, у чину потпуковника. У Београду је све до краја Априлског рата 1941. године био начелник Војне болница Града Београда. Преминуо је 02.12.1954. године у Београду. Сахрањен је у породичној гробници на Руском некрополу у Београду.
Иако званично није био припадник „беле“ руске емиграције животни пут доктора Сичева се умногоме поклапао са животним путевима „белих“ Руса. Чак се може рећи да су били веома слични, ако не и исти. И зато, када ходамо неком од улица Београда, Крагујевца, Ваљева, Ниша или било ког места у Србији, не можемо ни да замислимо какве су људске величине пре нас ходале истом улицом и по чијим све траговима управо сада ходамо. Ти људи, ма колико били тихи и невидљиви, не смеју да буду заборављени. Слава им.